Šta je euforija?

Euforija (fr. lako podnošenje, strpljenje) je osećanje prijatnosti, stanje u kom se bolesnik oseća neobično prijatno, zadovoljan sam sobom, misli i osećanja puni su mu spokojstva i vedrine. Ovako osećanje se javlja obično kod raznih duševnih i živčanih oboljenja, zatim kod tuberkuloznih bolesnika, morfinista, kokainista i alkoholičara. Po Flisu (Fliesz) naročito se javljnja pred samu smrt.

Euforija je reč grčkog porekla koja, u bukvalnom prevodu, znači dobar (eu) teret (phoria). Kada doživljavamo euforiju, naš organizam luči znatno više supstanci koje ublažavaju osećaj za bol, stoga ne osećamo pritisak tereta koji sa sobom nosi ovo nezdravo osećanje. Usled lučenja hormona sreće, koje je veoma povišeno tokom euforije, dobar aspekt ovog osećanja je predimenzioniran na račun onog lošeg. Budući da je euforija intenzivna emocija, ona nas lako preplavi, a samim tim, sposobnost racionalnog razmišljanja biva značajno umanjena. Često propuštamo da osmislimo situaciju u kojoj se nalazimo i prepuštamo se varljivom i kratkotrajnom uzbuđenju. Euforija je, najčešće, upoređivana s efektima koje na organizam imaju jake sintetičke droge, poput kokaina i heroina, kao i s efektima strastvene zaljubljenosti. Euforična osoba uvek ima značajno povišeno raspoloženje u odnosu na njen standard, veoma visok nivo energije, uglavnom ne može da spava i gubi apetit, sebe vidi kao svemoćnu i teži perfekcionizmu. Frojd je opisivao euforiju, nastalu nakon korišćenja kokaina, kao stanje povišene samokontrole, vitalnosti i sposobnosti za rad. Danas se, međutim, često osporava ideja da euforija zaista uvećava bilo kakvu sposobnost i postoji većinsko slaganje, da usled pojačanog lučenja određenih hormona dolazi do iluzije o snazi, ličnoj veličini, savršenstvu i lakoći izvođenja bilo kakvog zadatka. Poslednje napisana rečenica je apsolutno dovoljna za razumevanje razloga iz kojih je euforija nezdravo osećanje. Ona stvara iluziju koja je u suprotnosti s realnošću. Bežanje od realnosti nikada ne može biti put ka sreći. Pored toga što euforija iscrpljuje zalihe hormona, energiju i dovodi do pražnjenja koje, gotovo nikad, nije opisano pozitivnim terminima, ona je i veoma adiktivna. Oni pojedinci koji smatraju da je euforija sreća, te za njom „jure“, često osećaju depresivnost i beznađe kada ne mogu da je dostignu. Depresivnost, kao pratilac euforije, može se razumeti i sa psihološkog i fiziološkog stanovišta. S jedne strane, nakon ideje o svemoći, koja je uvek prisutna tokom osećanja euforije, osoba uviđa da je idealno nedostižna. Budući da je težnja ka idealnom svakom privlačna, osoba će ili težiti da ponovo dostigne stanje euforije i održi iluziju, ili će nakon slamanja iluzije, realistične ciljeve gledati kao osrednje, čak ispod standarda, nedovoljno privlačne i motivacija za njihovo ostvarenje će biti na minimumu. Gubljenje smisla i realističnih ciljeva vodi depresivnom raspoloženju. S druge strane, osiromašenje zaliha dopamina, serotonina, adrenalina, na fiziološkom nivou, dovodi do umanjenja energije, teškoća u donošenju odluka, potištenosti i iscrpljenosti. Kada kritički sagledamo euforiju, zaključujemo da ima mračnu stranu, da je autodestruktivna i da vodi psihofizičkim problemima. Iako je pozitivna strana euforije možda lepša od pozitivne strane sreće, njena negativna strana je opasna, unazađujuća i potire put ka sreći.